Miting

Bejah na jednom mitingu na Trgu republike, u večernjim satima. Bio sam sam. Zašto sam došao na miting? Sada na to ne mogu dati odgovor. Čak ne mogu da se setim ni u vezi čega je bio organizovan taj miting. Zato mogu da dam veoma jasan odgovor zašto sam otišao, jer je on u meni ostao nepromenjen.

Nisam uopšte niskog rasta tako da sam sa lakoćom mogao da gledam preko glava onih koji su bili ispred mene. A bio sam i prilično blizu bine - na uglu kod pozorišta. To je verovatno jedan od razloga što me je "uhvatio" neki fotoreporter i grupnu fotografiju objavio u Blicu - sa mnom u sredini te grupe (oko petnaestak ljudi).

Dugo je trebalo čekati da glavna manifestacija počne - u međuvremenu su se odvijale predmanifestacije. Sudionika mitinga je bilo poprilično, ali nije bila takva gužva da se između ljudi ne može proći, što je omogućavalo delomična komešanja. Napokon je počelo i ono glavno, ali je mene ovo čekanje već pomalo umorilo, ja sam racionalista po određenim pitanjima tako da sam na to čekanje gledao kao na gubitak svog vremena.

Zbog toga sam se stalno okretao levo-desno u dosađivanju posmatrajući ljude. Kad je počelo svi su se ljudi okrenuli u pravcu govornika čak i oni koji ga iz konkretne pozicije nisu mogli videti već samo čuti.

I ja sam imao nameru da se okrenem u pravcu kao i svi ostali ali sam u tom pokušaju primetio jedan donekle neobičan prizor zbog kojeg sam zastao, ne samo na trenutak.

 Jedna mlađa ženska osoba nije gledala u pravcu kao i svi ostali i to ne bi bio problem, svi se negde muvaju, vrte i slično. Njena glava je bila malo podignuta, nepokretna, širom otvorenih očiju. Ja sam se koncentrisao u gledanju u tom pravu. Više nisam razaznavao kakve reči izlaze iz preglasnih zvučnika. U ušima mi je samo zvečala buka. Ni okolne ljude nisam bio u stanju da razaznam. Fokus je bio samo u jednom pravcu.

Nije bila neka lepotica, daleko od toga da je bila ružna. Možda je bila obična, ali ja ne znam tačno šta znači obična, ona je za mene bila daleko, daleko od običnog. Nije bila našminkana, ili ja pod uličnom rasvetom nisam mogao to da primetim, ako je i bila sigurno je to bilo diskretno.

Takav pogled u životu nisam video, takav sjaj u očima je neverovatan i za opisivanje. Zanesenost lica sa pomalo rumenim obrazima je upotpunjavalo tu prekrasnu sliku. U mojoj glavi su se besomučno počeli vreti filmovi moje prošlosti tražeći bar naznake sličnosti onoga u šta sam tada gledao. U mojim filmovima nije bilo ništa nalik tome.

Gledala je u njegovo lice. Gledala je zaneseno, posvećeno, prisvajajučstveno, upijajuće. Ruke je gurala pod njegovu jaknu. Pomerala je te sigurno predivne ruke ispod jakne lagano čas gore čas dole, čas napred, pa onda k sebi. Kao da govori ti si samo moj, ja sam tvoja potpuno.

On je imao nonšalantno prebačenu ruku preko njenog ramena, koja je mlitavo visila, čak mi je na pamet pala misao da je možda ona tu ruku podigla i stavila u taj položaj. Lice mu je bilo zabetonirano u pravcu bine, ozareno od onoga što čuje, potpuna koncentracija na sadržaj, upijajući i reagujući na svaki povišeni ton govornika.

Ne znam koliko dugo sam ih gledao, možda pet minuta, možda pola sata, dok su se u meni dešavali vulkani. Kad više nisam mogao dalje, okrenuo sam se, podigao kragnu jakne, nabio duboko ruke u džepove i pomalo pognute glave, lagano koračajući krenuo u pravcu svog stana.

Domatrios, online, 16. 10. 2010.