Између многих дана на послу који су били пуни динамике између рада на терену и канцеларије били су најдосаднији телефонски позиви. Сви су нешто питали, захтевали, везано за рокове, људе, материјале итд. У том тренутку ми је већ било свега доста и хватао се руком за главу. Која гњаважа. Што ме не пусте на миру!
Као да ме бог послушао. Настала је нека тако ретка тишина. Кроз канцеларијски прозор допирали су само звуци удаљеног саобраћаја. Завалио сам се у столици с намером да се мало опустим.
Дрииинг. Изненадио ме је звук телефона као да га први пут чујем. Требало ми је пар секунди да схватим где се налазим. На лицу ми је почела да се ствара гримаса. Кренуо сам као да ћу шаком здробити телефон. У последњем тренутку сам променио мишљење и резигнирало подигао слушалицу.
- Да, изволите?
- Добар дан, да ли је то доматриос? (сва имена у овом тексту су измишљена)
.jpg)
Телефон на столу је службени а мали број људи приватно - неки пријатељи и породица - знају за њега.
Као да је нека струја прошла кроз моју главу. У неком смислу као да ме онесвешћује и освешћује истовремено. Можда је то због тога што имам константно низак притисак па је онда изненадна кретња изазвала такву реакцију. Но, како било, с друге стране телефона, или да будем прецизнији, из саме слушалице је допирао звонак женски глас - али какав!
Као да су се отворила небеса и неки добри женски анђео ми се обратио да разговара самном. Глас тако пријатан, живахан, весео, пун оптимизма, пун поверења. Као да ми се стара и добра пријатељица после дужег времена јавила да ме пита - како сам.
И овај ме глас то исто питао. Питао сам и ја њу. Питао сам је све што ми је у датом тренутку пало на памет. И она мене наравно. И какве књиге читамо и какве филмове гледамо. Да ли се сећамо свог првог пољупца. Како да се не сећамо. Да ли смо тада били срећни, да ли смо и некад после тога били. Као да смо наше животе и његове најскривеније тајне изложили на пијеастал нудећи једно другом да бира шта жели. Осетио сам такву блискост, поверење и сродност душа како давно нисам осетио.
Тако смо ми око пола сата - не причали - него гугутали, кад је банда одвратних пословних партнера упала у канцеларију и онемогућила ми да наставим телефонски разговор. Нешто сам промрмљао у слушалицу, као не могу више да разговарам, поздравио се и спустио слушалицу. И док је ова банда нешто мумљала, сетио сам се да сам потпуно заборавио да питам за име власника оног гласа. Нисам знао ни ко је ни одакле, ни како изгледа... Све ми је то док смо разговарали било неважно. Али, шта ћу сад?
Као и овом приликом, обично смо се налазили на улазу у парк. Шетња цветним алејама и сеновитим стазама парка увек је деловала на нас као освежавајућа таблета романтике. Пријатни мириси и очима угодно окружење истицала је љубав и поштовање које смо имали једно према другоме. Шетња је трајала некад краће некад дуже овисно о томе какве смо имали планове за касније. Понекад у биоскоп или кафић, а најћешће колима у природу.
Пољубили смо се и држећи се за руке шетали смо стазом док су сенке дрвећа постајале све дуже, а облаци постајали све црвенији. Приметим да нешто није у реду. Нећу Елену ништа да питам. Знам је добро, рећи ће ми она сама кад буде спремна.
Оно што је следило ипак ме је изненадило. Питала ме како ми је било на послу. Како ми је могло бити? Пентрао сам се по неким грађевинама, свађао са радницима, сав се испрашио - ето како ми је било. А како ми је било јуче? Боже мој, у животу глупље питање од ње нисам чуо. Какве везе има данас, јуче, прекјуче, увек је нека стрка збрка, шта има ту да се прича.
Било је ту још неколико по мени безвезних питања којима никакав смисао нисам видео, али шта да радим, проћи ће и то. Па ме питала да ли на послу много телефонирам. Наравно, кад год сам у канцеларији. А онда, као гром из ведрог неба уследило је питање - да ли се сећам првог пољупца. Да ли се ја сећам првог п... Погледао сам према Елени, а одатле су два Рентгена продирала кроз мене.
Можда погађате шта је даље било а можда и не. Дакле овако.
Софија је била једна од пријатељица са којом се Елена често дружила. Никад нисам сазнао чија је била идеја и ко је био иницијатор да ме се зове телефоном. Нити знам шта су њих две желеле постићи. У сваком случају морао сам признати да сам себи дозволио превише слободе у телефонирању. С друге стране сам сву своју енергију концентрисао у доказивању како се моја осећања према Елени нису ни за длаку променили. Изненадио ме је Еленин коментар да то њу уопште не брине. А на мој упитан израз лица наставила - Брине ме што сам приметила велике промене на Софији а такође и њене промене понашања према мени - ја сам на то остао забезекнут.
После више времена Елена ме упознала са Софијом. Глас исти али са мање ентузијазма. Девојка је природно надарена глумица. Није скидала поглед од мене. Прилично је згодна и симпатична црвенокоса. Неколико дана после тог сусрета Елена ми је рекла да јој се Софија исповедала и рекла да је за време нашег сусрета највише гледала у моје панталоне. Боже, каквог има света. Да сам упознао Софију а да није било моје Елене, знате ли кад бих се са Софијом забављао? Никада!
доматриос, 28. јун 2010.
.
No comments:
Post a Comment